I dok jesenji dim ulazi u moj beskrajni vrt snova, razarajući kao tornado svaki miris ispred sebe, svaku lepotu vrta snova, ja sedim. Čekam. Čekam tu zimu, tu prvu pahulju koja će mi pasti na obraz i istopiti se. Dok čekam, trune mi svaka misao o tebi. Moj proziran pogled gleda kroz sve te mrtve, bele, mastilom isflekane zidine, i traži vrata. Vrata koja ćeš ti otvoriti i pasti mi u zagrljaj.
Sećam se.
